03. februara 2014. godine, Tužilaštvo ICTY izdalo je saopštenje da je podnet zahtev za revizijom odluke u slučaju Perišić. Smatrajući da oslobađajuća presuda Žalbenog veća od prošle godine, predstavlja povredu u procesu tranzicione pravde i diorektno vređa nekoliko hiljada žrtava, Tužilaštvo je na temelju toga da je u poslednjoj presudi Haškog tribunala, presuda po žalbi u slučaju Šainović i drugi, došlo do preinačenja rezonovanja o važnosti konkretne usmerenosti (specific direction) u slučajevima pomaganja i podstrekavanja.

Podsećanja radi, u cilju značajnijeg razgraničavanja saučesnika u užem smislu od saizvršilaca i izvršilaca međunarodnih krivičnih dela, pred ICTY je u poslednjim presudama došlo do stepenovanje nivoa svesti kao razlike u pomaganja i podstrekavanja u odnosu na udruženi zločinački poduhvat. U praksi ICTY to je posebno izraženo u slučaju Perišić, gde se ističe „da bi se dokazao traženi element svesti za pomaganje i podržavanje, mora dokazati van razumne sumnje da je Perišić znao da njegovi postupci predstavljaju pružanje praktične pomoći u činjenju zločina i da je bio svestan suštinskih elemenata tih zločina, uključujući stanje svesti glavnih izvršilaca.“[1] Ta razlika dodatno je istaknuta u presudi po žalbi, gde se za razliku od odgovornosti prema UZP koji se zadovoljava predvidivošću, od pomagača ili podstrekača zahteva konkretna usmerenost (specific direction) na radnje MKD.[2] Zahtev za konkretnom usmerenošću, potvrđen je u presudi protiv Stanišića i Simatovića,[3] ali je s druge strane osporen u presudi bivšem Liberijskom predsedniku Čarlsu Tejloru prema kom se konkretna usmerenost ne zahteva kao konstitutivni element pomaganja i podstrekavanja, već je dovoljno da se radi o pomažućoj usmerenosti.[4] Pod konstitutivnom usmerenošću podrazumeva se da je „optuženi nameravao/la da njegovi/njeni akti doprinesu izvršenju zločina. Pomažuća usmerenost može da bude ka legitimnim vojnim ciljevima uopšte, dok zahtev za konkretnom usmerenošću služi da se tačno razdvoji takav doprinos od onog u kom je optuženi nameravao da pomogne u činjenju zločina.“[5]

Kako je Žalbeno veće u slučaju Šainović, nedvosmisleno odbacilo zahtev za konrektnom usmerenošću, smatrajući da je Žalbeno veće u slučaju Perišić pogrešilo u primeni prava, Tužilaštvo je našlo osnova da zatraži preispitivanje odluke Žalbenog veća u slučaju Perišić.
Ovakav zahtev Tužilaštva ima svoje dobre i loše strane. Dobra strana nalazi se u zahtevu za jedinstvenom praksom, jednakošću tretmana svih optuženih i jednakost primene prava. S druge strane, loše strane odnose se na to da ovim zahtevom postavlja se pitanja autoriteta ICTY, razloga za razrešenje sudije Harhoff koji je svojim čuvenim pismom skrenuo pažnju na politiizaciju tribunala, dovodi do preispitivanja o relevatnosti tribunala kao sredstava tranzicione politike u smislu donošenja pravde za sve, a ne samo za izabrane.
Mnogo toga ostaje na veću kome je podnesak upućen, sa zadatkom da se otkrije na koji način će ICTY pristupiti ovom slučaju. I da li će.


[1] Vid: Tužilac protiv Momčila Perišića (IT-04-81), Presuda Pretresnog veća, 06.09.2011. godine, § 1629

[2] Vid: Tužilac protiv Momčila Perišića (IT-04-81), Presuda Žalbenog veća, 28.02.2013. godine, § 36

[3] Vid: Tužilac protiv Jovice Stanišića i Franka Simatovića (IT-03-69), Presuda Pretresnog veća, 30.05.2013. godine, § 1264

[4] Vid: Kai Ambos (Kai Ambos) i Osman Njikam (Ousman Njikam), Charles Taylor’s Criminal Responsibility, u: Journal of International Criminal Justice, (11) 4/2013, 805

[5] Vid: K. Ambos i Osman Njikam, op. cit, 804-805

Advertisements