U najnovijoj presudi, koju je doneo Vrhovni sud Kanade (Supreme Court of Canada), u slučaju koji se tiče prava izbeglice, Sud analizira neke od osnovnih instituta savremenog međunarodnog krivičnog prava, uz poseban osvrt na poslednju praksu ICTY-a, slučaj Stanišić, i tretiranja odgovornost pojedinca unutar kao člana grupe u segmetnu individualne krivične odgovornosti. Podrobnu analizu presude iznosi William Schabas na svom blogu, vodeći analizu kao  zaključku Vrhovnog suda izraženu u stavu da ne možemo da govorimo o individualnoj krivičnoj odgovornosti pojedinca, ili odgovornosti zbog pripadnosti grupi, u situacijama kad pojedinac nije učinio ni jedno kažnjivo delo i nije imao nikakvo kriminalno znanje ili nameru da učini krivično delo, sem prostog znanja da drugi članovi grupe kojoj pripada imaju nameru učinjenja ili čine krivična dela.[1] Šira primena ovog stava mogla  bi da bude opasna u MKP krugovima usled mogućnosti analogijskog tumačenja neodgovornosti i nepostojanja dužnosti, kao ekstenzivne nekrivice. Međutim, ona može da  bude značajna zbog jasnije usmerenosti odgovornosti ne ka neodređenom krugu lica, već tačno određenim učiiocima. Shodno tome, dalji razvoj MKP u ovom smeru, vidim kao korak ka preciznijoj inkriminaciji pojedinaca za MKD.


[1] Vid: Supreme Court of Canada, Ezokola v. Canada (Citizenship and Immigration), § 80, 19.07.2013. godine, presuda dostupna na: http://scc.lexum.org/decisia-scc-csc/scc-csc/scc-csc/en/item/13184/index.do

Advertisements