Oznake

, , , ,

4. odnosno 3. juna, Bocvana i Nemačka ratifikovale su amandmane kojima se u Statut MKS uvodi zločin agresije. Sa ove dve zemlje, ukupno 7 zemalja je do sada ratifikovalo definiciju zločina agresije sa  Prve revizione skupštine (2010) u Kampali, Uganda.

Značaj ratifikacija, posebno Nemačke, ima svoju važnost u istorijskim teškoćama određivanja agresije. Naime, u Kampali je uvođenje zločina agresije postignuto  pod izraženim uticajem nevladinog sektora i iskrenom posvećenošću država u razvoju. Samo određenje zločina agresije je u Rezoluciji broj 6, od 11. juna 2010. godine, koja je usvojena na 13. Plenarnoj sednici Prve revizione skupštine Međunarodnog krivičnog suda.

Letimičan pogled na strukturu Rezolucije br. 6 ukazuje na to da definisanje pojma agresije za potrebe Međunarodnog krivičnog suda nije sprovedeno prostim utvrđenjem sadržaja pojma agresije, gde bi se u jednom članu utvrdila sva bitna svojstva ovog pojma, već da je pomenuti dokument u sebe integrisao niz dodatnih članova kojima se objašnjava uspostavljanje nadležnosti MKS i razjašnjavaju elementi definicije. Struktura Rezolucije br. 6 ima tri osnovna dela koja su obeležena kao Aneks I, II i III. Aneks I odnosi se na izmene Statuta, Aneks II na izmene Elemenata zločina, dok se Aneksom III objašnjava postupak upućivanja slučaja od strane Saveta bezbednosti UN, vremenska nadležnost, odnos nadležnosti nacionalnih sudova i MKS u pogledu agresije i ostale odredbe.

Predviđeni način stupanja na snagu izmena Statuta, a u segmentu vezanom za agresiju, jeste da se osnovnom dokumentu MKS dodaje član 8bis. Bez obzira na to što se na samo određenje definicije agresije za potrebe Statuta MKS čekalo niz godina, rešenja usvojena tim delovima Rezolucije br. 6 ne predstavljaju novinu u svetu prava. Naprotiv, izuzev dela koji se odnosi na ustanovljavanje odgovornosti pojedinca umesto odgovornosti države, određenje pojma agresije kakvo je usvojeno Rezolucijom br. 6 gotovo je identično određenju agresije koje je usvojeno Rezolucijom Generalne skupštine Ujedinjenih nacija (GS) br. 3314, od 14. decembra 1974.

Član 8bis Statuta prema Aneksu I usvojene Rezolucije pod zločinom agresije „podrazumeva planiranje, pripremu, započinjanje i izvršenje, od strane lica koje je u poziciji da sprovede efektivnu kontrolu ili naredi političku ili vojnu akciju države, radnje agresije koji, po svom karakteru, ozbiljnosti i snazi predstavlja očiglednu povredu Povelje UN.“ Dati član nadalje ističe da „pod ’radnjom agresije’ podrazumeva se upotreba oružane sile jedne države protiv suvereniteta, teritorijalnog integriteta ili političke nezavisnosti druge države, ili na bilo koji drugi način suprotan Povelji Ujedinjenih nacija. Bilo koja od sledećih radnji, bez obzira na objavu rata, biće, u skladu sa Rezolucijom Generalne skupštine 3314 (XXIX) od 14. decembra 1974, okrakterisana kao akt agresije:

  • a) Invazija ili napad oružanim snagama jedne države na teritoriju druge, ili bilo koja vojna okupacija, proizašla iz invazije ili napada bez obzira na dužinu trajanja, ili bilo koja vrsta aneksije nastala upotrebom sile na celoj ili delu teritorije druge države;
  • b) Bombardovanje oružanim snagama jedne države teritoriju druge država ili upotreba bilo kog oružja jedne države na teritoriju druge;
  • c) Blokada luka i obala jedne države oružanim snagama druge;
  • d) Napad oružanim silama jedne države na kopnene, morske ili vazdušne prostore, ili mornaricu i vazdušnu flotu druge države;
  • e) Upotreba oružanih snaga jedne države koji se na teritoriji druge države nalaze na osnovu
  • sporazuma sa tom državom u suprotnostima sa uslovima prijema određenih sporazumom, ili produžavanje njihovog prisustva po okončanju sporazuma;
  • f) Radnja jedne države kojom ustupa teritoriju svoje države na raspolaganje drugoj kako bila sprovedena radnja agresije protiv treće države;
  • g) Slanje od strane ili u ime jedne države oružanih bandi, grupa, dobrovoljaca ili plaćenika, da upotrebom oružane snagama napadnu drugu državu takvom silom koja može da se meri sa radnjama opisanim gore, ili značajna umešanost države u te radnje.“

U Rezoluciji br. 6, Aneksima I i III određeni su procesni elementi koji pokazuju specifičnost definicije agresije u odnosu na druga međunarodna krivična dela definisana Statutom i drugim osnovnim dokumentima Međunarodnog krivičnog suda. Procesni elementi ne odnose se na sam tok vođenja postupka pred MKS, različitosti položaja učinioca krivičnog dela agresije ili neku drugu posebnost toka suđenja. Osnovna svrha procesnih delova Rezolucije odnosi se na puteve zasnivanja nadležnosti MKS za suđenje za zločin agresije.

U Aneksu I Rezolucije utvrđeni su novi članovi koji će biti uneti u Statut MKS na osnovu kojih dolazi do uspostavljanja nadležnosti kada do pokretanja istrage za dati zločin, prema standardnom sistemu upućivanja u skladu sa članom 13. Statuta, uput dolazi od strane države članice, kada tužilac svojevoljno reši da pokrene istragu i kada upućivanje dolazi od Saveta bezbednosti UN. Istim Aneksom regulisana su i određena tehnička pitanja vezana za upisivanje člana 8bis u druge članove Statuta u kojima su već pobrojana ranije definisana međunarodna krivična dela. Aneksom III utvrđuje se odnos između MKS i Saveta bezbednosti u pogledu krivičnog dela agresije, rešava vremenska nadležnost i ističe nemogućnost sprovođenja principa komplementarnosti karakterističnog za suđenje za sva ostala međunarodna krivična dela pred MKS.

Shodno datim Aneksima, da bi Sud uspostavio nadležnost za suđenje za agresiju o tome mora da donese posebnu odluku i posle 01. januara 2017. godine ukoliko 30 članica ratifikuju pomenuti dokument.

Po postavljanju okvira za uspostavljanje nadležnosti budu stvoreni, Sud će moći da uspostavi nadležnost za suđenje za dati zločin kada upućenje zločina dolazi od strane država članica ili kada Tužilac samostalno pokrene istragu. Međutim, sam osnov uspostavljanja nadležnosti pod okolnostima kada predmet upućuju države i samostalno započinje Tužilac nije dovoljan, jer prema Rezoluciji br. 6 države imaju pravo na rezervu na ove članove, te Sud ne bi mogao da uspostavi nadležnost za suđenje za krivična dela koje učine državljani određene države ili traži saradnju date države, ukoliko je ona dostavljanjem pismena „prethodno dala izjavu da ne prihvata takvu nadležnost“. Na identičan način, Sud ne može da uspostavi nadležnost za međunarodno krivično delo agresije koje su učinili državljani države nečlanice ili je delo učinjeno na njenoj teritoriji.

Pod uslovom da takve pravne prepreke ne postoje, da bi do pokretanja istrage došlo moraće da postoje osnovi sumje da je dato krivično delo, odista, učinjeno. Ipak, pre započinjanja istrage Tužilac će prvo morati da proveri „da li je Savet bezbednost okarakterisao određenu radnju učinjenu od strane države u pitanju kao agresiju“ i pri tom uz sve relevantne informacije i priključenje propratne dokumentacije obavesti Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija o nameri sprovođenja istrage. Pod uslovom da je dato delo od strane Saveta bezbednosti okarakterisano kao agresija, prema slovima Rezolucije br. 6, ne postoje pravne prepreke da Tužilac nastavi sa istragom. U suprotnom, kada do karakterizacije dela kao takvog od strane Saveta bezbednosti nije došlo i ona „ne postoji u roku od šest meseci od dana obaveštenja, Tužilac može da nastavi sa istragom vezanom za zločin agresije, pod uslovom da je Pretpretresno veće odobrilo početak istrage.

Izgradnja takvog procesnog okvira za uspostavljanje nadležnosti MKS pokazuje suštinu problema koja je postojala tokom borbe za definiciju agresije. Naime, strah država da njihove vojne ili političke akcije mogu da budu okarakterisane kao agresije, sukob između Saveta bezbednosti i MKS oko primata u utvrđenju zločina agresije, mogućnost neprihvatanja nadležnosti za agresiju i, konačno, očiglednu snagu Saveta bezbednosti po pitanju ovog zločina. Dugo vremena se u naučnim krugovima postavljalo pitanje nezavisnosti Međunarodnog krivičnog suda ukoliko neko drugo telo može da utvrdi postojanje agresije i shodno tome, na koji način bi moglo da se postavi pravično suđenje pojedincu sa prezumpcijom nevinosti kao ključnim principom pravičnosti. Ovo je Rezolucijom br. 6 rešeno stavom da „određenje neke radnje kao agresije od strane organa van Suda, neće uticati na nalaze samog Suda u skladu sa ovim Statutom.“ Iako ostaje nejasno na koji način će Sud moći da održi svoju nezavisnost čekanjem na odluku Saveta bezbednosti da određeni zločin okarkteriše kao agresiju ili kada je u „nepostuliranoj“ obavezi da sudi za agresiju kada upućivanje dolazi od strane Saveta bezbednosti, ostaje nam da verujemo da će Sud iznaći način da održi svoju nezavisnost. U tome mu pomaže činjenica da on utvrđuje odgovornost pojedinca, a ne države.

U svakom slučaju, činjenica da, za sada, 7 država veruje u mogućnost nezavisnog sudstva po pitanju agresije, od kojih je jedna jedna od najmoćnijih država sveta, predatvlja važan vetar u leđa za potpuno regulisanje ovog zločina.

Advertisements