Oznake

, ,

Hoze Alvarez (Jose E. Alvarez), jedan od najuticajnijih autora kritičke pravne misli, u novom broju Journal of International Criminal Justice (11/2013) piše o odluci Specijalnog tribunala za Liban u slučaju Ayyash i drugi, u kojoj se pred pretresnim i žalbenim većem raspravljla o pitanju legalnosti i legitimnosti samog tribunala kao meri Saveta bezbednosti UN na osnovu glave VII.

Suština Alvarezovog članka je u pitanju da li sam tribunal može da ocenjuje legalnost svog osnivanja i argumentuje o sopstvenoj legalnosti, kao meri Saveta bezbednosti. Alvarez to čini tako što vanserijsku odluku Haškog tribunala u slučaju Duška Tadića (iz 1995. godine) kojim je žalbeno veće ICTY odlučilo da svako sudsko telo ima pravo i dužnost da raspravlja o sopstvenoj nadležnosti (competence de la competence) suprotstavlja mediokritetskoj odluci Žalbenog veća STL (iz 2012. godine).

Važno je znati da je STL osnovan za veoma specifičan zločin, odnosno za  za eksploziju koja se desila 2005. godine kada je ubijen libanski premijer Rafik Hairiri (akt terorizma). Za razliku od drugih ovaj tribunal u sebe u velikoj meri integriše libansko pravo, upošljava zamenika libanskog javnog tužioca i četvoricu libanskih sudija. Sam Statut je potvrđen od strane Libanskog parlamenta i stupio je na snagu 2007. godine. Zbog posebnosti načina osnivanja i rada STL interesantni su prigovori koje je odbrana u slučaju Ayyash postavila pred sudije, kao osnov za osporavanja legalnosti i legitimnosti tribunala i koji se u mnogome razlikuju od prigovora u Tadiću.  Odbrana je u ovom slučaju osporavala legalnost STL po sledećim osnovama:

  1. da je Tribunal povredio suverenittet Libana, jer je ustanovljen pravilima suprotnim Bečkoj konvenciji o ugovornom pravu,
  2. da je Savet bezbednosti reagovao nerpavno, jer nije postojala opasnost po mir i bezbednost u svetu, da bi to telo UN donosilo mere na osnovu glave VII Povelje UN,
  3. da suđenje pred Tribunalom osporava osnovna ljudska prava i pravilo jus de non evocando (svako ima pravo da mu bude suđeno pred komepetentim sudom, odnosno nacionalnim sudom).

Po pomenutim osnovama, prvo se oglasilo Pretresno veće koje se upustilo u pitanje sopstvene nadležnosti, a u drugo instanci i Žalbeno veće  koje je odlučilo da ono nema nadležnost da se bavi tim pitanjem. U samom članku Alvarez iznosi ideje oba veća, da bi se na kraju posebno zabavio izdvojenim i delom odvojenim mišljenjem sudije Žalbenog veća,  sudije Baragwanath, koji se ne slaže sa odlukom većine apelacionih sudija da sud ne može da odlučuje o sopstvenoj nadležnosti. Osnovno praviloo i postulat svakog tribunala, prema mišljenju sudije, jeste da odlučuje o sopstvenoj nadležnosti, gde odluka takvog karaktera nema generalnu formu, već zavisi od niza faktora i uslova.

Smatrajući stav Žalbenog veća da Pravilo 90(e) Pravilnika Tribunala predstavlja osnov koji veće onemogućava da se upusti u pitanje sopstvene nadležnosti, kao i činjenicu da ne postoji ni jedan pravni instrument koji bi dao bilo kom pravo da odlučuje o nadležnosti Suda za retrogradan, Alvarez ističe pravo optuženih da postave pitanje da li Savet bezbednosti može da donosi odluke iz Glave VII Povelje UN kada je u pitanju akt terorizma, kao onaj koji je uslovio osnivanje STL. Prema njegovom mišljenju „Ovo je odluka koja je naširoko zasnovana na slovu zakona, iako deluje da je manje motivisana zakonom nego bojažljivošću i strahom. Strahovi o navodnom izostanku sudskih standarda kombinovanih sa očigledno nezamislivom mogućnošću da se čak i delom pobiju odluke Saveta bezbednosti, dovela je većinu ovih sudija da izbegnu „politiku“,a  vežu se za primenu prava. Iako se sudije žalbenog veća ovde ne oslanjaju izričito na politčko pitanje doktrine koja je korišćena u pretresnom veću u Tadiću, ovo je u osnovi njihova tvrdnja … Ali njihovo dobijanje da čak i „uzgredno“ razmotre odluku Saveta, vodi ih, ironično, do toga da usvoje stav prema kom se za Tribunal pretpostavlja da je, kako Baragwanath primećuje, pre „kreacija“ Saveta bezbednosti, a ne nezavistan sud. U svom naporu da izbegnu sudsku coenu nadležnosti, usvajaju iznenađujuće kontraverzne interpretacije Povelje UN koja je njihova (nepriznata) verzija sudske ocene. Tako, mi učimo da u skladu sa ovom odlukom Savet ima „zakonodavnu“ vlast i da njegova vlast da ustanovljava sudove nije rezultat ‘običajnog razvoja’ Povelje UN na koje je, između ostalih stvari, uticalo i mišljenje Međunarodnog suda pravde kojim se potvrđuje moć Generalne skupštine da osniva takva tela, već da je u pitanju inherentna poltiička moć neomeđena bilo kakvim pravnim smernicama.“

Svoj odličan članak o sve većoj moći Saveta bezbednosti kojoj se podređuju različiti oblici sudskih instanci, Alvarez zaokružuje sledećim zaključkom:

„Ovo je zapanjujuće čudno vreme za retrogradnu odluku kojom se potvrđuje nevezanost Saveta pravom. Međunarodna zajednica je naučila, po reaktiviranju Saveta nakon kraja Hladnog rata i posebno od 11.9-tog, da Savet ne postupa uvek u skladu sa zakonom i da nisu svi sudovi voljni da se prećutno slože sa delom ili svim njegovim radnjama.  U periodu kada Savet još uvek pokušava da reaguje na post-Kadi izazove svoje nadležnosti, čudno je vreme za jedan „nezavistan“ sud da zaključi da je on kao organ koji nije deo UN sistema vezan da afirmiše sve što Savet uradi, čak i kad time krši prava osoba kojima duguje pravdu. Ni jedan sud, a posebno je krivični koji ima odgovornost nad slobodom lica, ne sme se osećati obaveznim da deligitimizuje sebe time što će propustiti da ispita osnovnu ispravnost onoga šta radi i pod čijom nadležnošću deluje. Većina žalbenih sudija u slučaju Ayyash je uradila upravo to.“

Advertisements